Стеван Стојановић Мокрањац, чије име Школа данас носи, једна је од најзначајнијих музичких личности у Србији с краја XIX и почетка XX века: композитор, хоровођа, педагог, камерни музичар, мелограф на пољу световне и духовне музике, писац студија о фолкорној и духовној грађи и један од оснивача прве музичке школе у Србији – Српске музичке школе. Представник је романтизма националне оријентације XIX века и најекспониранија фигура националне школе у Србији која добија свој препознатљиви печат у његовом стваралаштву на прелазу векова.

Стеван Мокрањац, рад Уроша Предића

Рођен је 09.01.1856. у Неготину, где је завршио основно школовање и ниже разреде гимназије (уз краткотрајно премештање ниже гимназије у Зајечар). У Неготину је певао у цркви, имао часове певања код учитеља Ђоке Живковића и од дванаесте године свирао виолину као самоук. Од 1870. у Београду похађа Прву мушку гимназију – више разреде гимназије, где добија солидне основе из музике код Карла Реша (за виолину) и Антонија Цимбрића (за певање).

Мокрањац у Минхену 1880. године

Од 1873. године постаје певач-приправник Београдског певачког друштва (од 1876. редовни члан), а по завршетку гимназије 1874. године, под утицајем идеја Светозара Марковића, уписује природно-математички одсек Велике школе (Филозофског факултета) у Београду. Међутим, захваљујући Београдском певачком друштву које је подржало његову изразиту склоност према музици добија државну стипендију за студије музике у иностранству и одлази прво у Минхен, где од 1879. до 1883 .године где студира теоретске предмете и композицију код Ј.Рајнбергера (J. Rheinberger). Материјална оскудица и други проблеми онемогућавају му завршетак студија и Мокрањац се враћа у Београд, постаје хоровођа Црквеног певачког друштва Корнелије, за који 1883. компонује своју I руковет (у оригиналној верзији само за мушки хор). Године 1884. постаје хоровођа Академског певачког друштва Обилић и добија шестомечну стипендију за Рим где приватно учи вокалну полифонију

Палестрининог стила код А. Паризотија (A. Parisotti). Следеће године наставља музичко усавршавање на Конзерваторијуму у Лајпцигу: oд 1885-1887. теоретске предмете слуша код С. Јадасона (Jadassohn) и К. Рајнекеа (Reinecke), а дириговање код А. Бродског (A. Brodsky).

​Од 1887.године Стеван Мокрањац је стално везан за Београд, као хоровођа, педагог, камерни музичар, мелограф и композитор.

У области диригентске каријере најзначајнији је његов допринос у раду са Београдским певачким друштвом за које је написао све своје руковети осим прве, и са којим их је извео на многобројним концертним наступима и турнејама по земљи и иностранству, у периоду од 1893. до 1911: Дубровник, Црна Гора (Котор, Цетиње), Солун, Скопље, Будимпешта, Турска (Цариград), Бугарска (Софија, Пловдив), Русија (Петроград, Њижни Новгород, Москва, Кијев), Немачка (Берлин, Дрезден, Лајпциг), Сарајево, Сплит, Цетиње, Трст, Ријека, Загреб. Године 1903. Мокрањац је био иницијатор и онивач Савеза певачких друштава Србије.

​Београдско певачко друштво на Ђердапу

Као педагог, радио је као наставник музике у Првој мушкој гимназији од 1887. до 1900, а од 1901. до 1912. у Богословији Св. Саве као учитељ црквеног појања (од 1884. хонорарно у старој Богословији).

Педагошку и организаторску делатност објединио је када је 1899. године, под окриљем Београдског певачког друштва, заједно са Цветком Манојловићем и Станиславом Биничким, основао прву музичку школу у Београду и Србији – Српску музичку школу (данашњу музичку школу Мокрањац) у којој је дуги низ година предавао скоро све теоријске предмете и био директор све до смрти 1914. године.

Стеван Мокрањац је основао и први професионални Гудачки квартет у Србији у којем је свирао другу виолину, поред Фердинанда Мелхера (Ferdinand Melcher, прва виолина), Стевана Шрама (виола), и Јосифа Свободе (виолончело). Квартет је активно концертирао од 1889. до 1893. са озбиљним репертоаром класичне музике, обекежавајући наступима све важније европске музичке годишњице.

Веома је значајан Мокрањчев мелографски рад. У области духовне музике, пуних 15 година (1897 -1912.) континуирано се бавио записивањем црквеног појања, тзв. београдског црквеног појања. Редиговао је Осмогласник, објавио га као уџбеник за потребе студената Богословије (1908.), и написао врло исцрпан Предговор у коме је анализирао карактеристике гласова и наших црквених напева што се сматра првом теоријском студијом духовне музике у Србији. Остале духовне напеве сакупио у збирци Страно пјеније (1914.) чији је оригинал изгубљен за време Првог светског рата.

Стеван Ст. Мокрањац  из 1894. год.

Такође, Мокрањац је од ране младости записивао и сакупљао народне мелодије и оставио за собом око 460 фолклорних записа од којих је сачувана 381 песма. За збирку Народне песме и игре са мелодијама из Левча (коју је сакупио Т. Бушетић), објављеној 1902. године, Мокрањац је написао Предговор који постаје прва значајнија научна студија о нашем фолклору.

Године 1906. изабран је за дописног члана Српске краљевске академије, а 1911. за дописног члана Француске академије уметности.

Био је први председник Удружења српских музичара основаног 1907. године.​

​Исцрпљен радом и многобројним дужностима Стеван Стојановић Мокрањац је умро у ноћи 28. на 29. 9. 1914. у Скопљу где се повлачио са српским народом на почетку Првог светског рата, и где је и првобитно сахрањен. Његове мошти пренете су у Београд 1923. на иницијативу Београдског певачког друштва и уз највеће почасти сахрањен је на Новом гробљу.

Био је ожењен Маријом-Мицом Предић (1876-1949) чији је стриц био чувени сликар Урош Предић и имао сина Момчила (1899-1967), доктора хемије, професора на Фармацеутском факултету и оснивача југословенске токсокологије. Марија Предић је оставила врло драгоцене белешке о приватном животу Стевана Мокрањца које се чувају у Музеју града Београда, коме је поклоњена и Мокрањчева заоставштина. Део те заоставшитне налази се сада у родној кући Стевана Мокрањца у Неготину.

​Мокрањчева супруга и син

Стваралаштво Стевана Мокрањца засновано је искључиво на хорској (а capella) музици световног и духовног садржаја, са малобројним инструменталним делима (Пет фуга за гудаче, сценска музика за Ивкову славу,) и неколико соло-песама за глас и клавир (баладе Лем едим, Три јунака, и Зимњи дани као последње написано дело).

Најзначајније подручје његовог опуса представљају Руковети, хорске рапсодије сачињене од низа народних песама које је Мокрањац уметнички обрадио подвргавајући изворни материјал брижљивој стилизацији у области текста, мелодије, хармоније, облика, хорског става и примењујући разноврсне поступке у раду чија је основна специфичност низање по принципу контраста у карактеру, темпу, фактури … као у свим цикличним облицима.

Мокрањац је написао укупно 15 Руковети у периоду од 1883. до 1909. године, користећи 89 песама разнородног карактера и порекла. Мелодије из Србије, под називом Из моје домовине уврштене су у I, II, III, IV (Мирјано), V, VI (Хајдук Вељко), XIII руковет, Из Старе Србије у VII, XI, Са Косова у VIII, XII руковет, Са Охрида у X, Из Македоније у XV, Из Црне Горе IX, Из Босне у XIV. Руковетима су по структури блиски Приморски напјеви са песмама из Далмације који многи сматрају његовом шеснаестом руковети, иако је Мокрањац пред крај живота започео да пише и XVI руковет.

Од осталих Мокрањчевих дела из области световне музике најзанимљивији је Козар (1904, ф-мол), хорска минијатура, заправо хорски скерцо који обележава највиши домет Мокрањчевог оригиналног стваралаштва у народном духу.

Дела духовне музике писана у православној традицији имају подједнак значај у Мокрањчевом сваралаштву и представљају врхунска остварења у овој области: Опело фис- мол, Литургија св. Јована Златоустог, Две песме на Велики петак, Акатист, Тебе Бога хвалим, Три статије на Велику суботу и др.

Стеван Мокрањац за радним столом

Његове композиције уткане су у културно и музичко наслеђе наше земље и истовремено, незаобилазан су део свакодневне извођачке праксе и инспирација за млађе ствараоце.