Музичка школа Мокрањац основана је 21.септембра 1899. године у Београду под називом Српска музичка школа и најстарија је музичко-педагошка институција, у историјском контексту изузетно значајна за развој музичког образовања, васпитања и музичке културе у Србији. Оснивач школе било је Београдско певачко друштво, институција културе у Србији друге половине XIX века, а за чланове Савета Школе и наставнике изабрани су Стеван Мокрањац, Станислав Бинички и Цветко Манојловић.

Стеван Ст. Мокрањац
(1856-1914)

Станислав Бинички
(1872-1942)

Цветко Манојловић
(1869-1939)

Први директор Српске музичке школе био је Стеван Стојановић Мокрањац који је ту дужност вршио све до своје смрти 29. 09 1914.године, а наставу је у почетку водило четири наставника: Стеван Мокрањац – теоријски предмети, Станислав Бинички – теоријски предмети и соло-певање, Цветко Манојловић – клавир, Јован Ружичка – виолина. Њима су се следећих година придружили и Јован Зорко, виолина, Емил Сакс, виолина, Вићеслав Рендла, виолончело, контрабас, флаута, Милан Бузина, обоа и кларинет, Петар Коњовић, историја музике и диригент камерног ансамбла, као и бивши ђаци по повратку са студија из иностранства Јелена Докић, клавир, Стеван Христић и Милоје Милојевић, теоријски предмети, Иванка Милојевић, соло-певање, Јован Мокрањац, виолончело…

Делатност Школе је током ратних година 1914-1918. скоро замрла. На захтев окупационих власти назив школе био је промењен у Београдска музичка школа, а за директора је после смрти Стевана Мокрањца постављен Петар Крстић (од 1913. у својству вршиоца дужности,до 1921.године).

Наставници и ученици Српске музичке школе (слева надесно, стоје: Јован Мокрањац, Јелена Докић, Наталија Андрејевић, Софија Предић, Цветко Манојловић, Милоје Милојевић, Иванка Милојевић; седе Јелена Скрелић, Олга Косановић, Зора Предић, Стеван Мокрањац, Марија Мокрањац)

Између два рата Школа је стицала све већи углед, интересовање за музичко школовање у њој било је све веће, као и потреба за јавним музицирањем, тако да су ученици и професори често приређивали концерте који су били врло добро посећени. Назив школе поново је био промењен у Музичка школа у Београду. Уместо Петра Крстића за директора је постављен професор виолине Јован Зорко, који ће ову дужност обављати пуних двадесет година, од 1921. све до смрти 1942. године, што је један од најдужих мандата. Са порастом броја ученика проширио се и наставнички колегијум професорима инструменталне и теоријске наставе, међу којима су значајна имена били: Коста Манојловић (ангажован 1919), Јосип Славенски (1924), Миховил Логар (1927), Јован Бандур (1931.), Предраг Милошевић (1932.), Љубица Марић (1939.), Светолик Пашћан (1940.), Ћирил Личар (1925), Ружа Винавер (1927.), Олга Михаиловић (1931), Алексеј Бутаков (1937), Божена Бандур, Јела Кршић (1940), Марија Михаиловић (1931) и други.

Професорски савет Музичке школе „Мокрањац“ у Београду из године 1924, када је школа славила двадесетпетогодишњицу рада.  Доњи ред, слева надесно: Ружа Шафарик, Даница Крстић, Јован Зорко, Јован Ружичка, Иванка Милојевић, Јелена Докић.  Други ред: Нина Шоповић, Десанка Велимировић, Наталија Илић-Крјукова, Нина Мисочко, Владимир Слатин, Вићеслав Рендла, Јелка Стаматовић, Дара Несторовић, Мирослава Петронијевић, Карел Холуб. Горњи ред: Виљем Јандл. Рајна Димитријевић, др. Милоје Павловић, Иван Брезовшек, Коста Манојловић, Милоје Милојевић.

У читавом међуратном периоду професори су, иако у незавидном материјалном положају и неодговарајућим радним условима, били врло присутни у музичком животу Београда као извођачи, композитори и музички писци. Први концерти, прве музичке критике и први музички уџбеници су потекли од професора ове школе.

Музичка школа у Београду је отворила класу композиције 1927. као главног предмета коју су водили Милоје Милојевић и Јосип Славенски, а од 1923. до 1937 деловао је и Оперски одсек Школе на коме су будуће певаче учили Иван Брезовшек и Рудолф Ертл.

Школска 1937/38 година била је једна од најтежих у развоју Школе, јер је оснивањем Музичке Академије, на рад у њу прешло доста професора који су до тада чинили стуб Школе – Коста Манојловић је постављен за ректора, а Јован Бандур за административног директора, док су своје инструменталне класе добили Ћирил Личар, Марија Михаиловић, Олга Михаиловић, а нешто касније композиционе класе Предраг Милошевић и Милоје Милојевић. У исто време су као професори прве државне Средње музичке школе при Музичкој Академији постављени Јосип Славенски, као професор теоријских предмета, Алиса Бешевић за клавир и Милан Димитријевић за виолину.

Током Другог светског рата 1941-1944. Школа није престајала са радом, иако се до 1943. одржавала само индивидуална настава. На месту директора смењују се Јелена Докић Ђурковић (1942-43) и Милоје Милојевић (1943-45).

Прва послератна година – 1946. у време директора Алексеја Бутакова (1945-46. године), од посебне је важности за Школу јер је тада понела име једног од својих оснивача, а то име носи и данас као Музичка школа Мокрањац.

Прослава узимања новог имена била је једна од најзначајнијих манифестација коју је Школа приредила у том послератном периоду, а датум 28. март 1946. када је Министарство одобрило промену назива, данас се слави као Дан Школе. Та значајна промена имена дала је нови полет дугогодишњој иницијативи наставничког колегијума за регулисање статуса Школе и јануара 1948. године, школа Мокрањац постаје државна школа.

Ипак, највећи проблем Школе и даље је био, као и данас, њен неодговарајући смештај и читава плејада директора, еминентних музичких личности – Предраг Милошевић (1946-48), Милка Ђаја (1948-1950), Јела Кришић (1950-52), успела је само делимично да се приближи решењу овог проблема после рата, током 50-тих година. Године 1961. у време директорског мандата проф. Божене Бандур (1952-1963), Школа добија проширење од неколико просторија у приземљу Дома ученица у Пролетерских бригада бр. 8 (Крунска) и почиње да ради у две зграде – у Кнеза Милоша 21 и Пролетерских бригада 8. То се неће показати као добро решење по укупан квалитет наставе, али је са собом донело могућност комплетирања гудачког и дувачког одсека. У том периоду концертна активност је била веома разграната, инсистирало се на раду ансамбала – хора и оркестра који такође активно наступају.

Године 1967. када је директор био проф. Слободан Петровић (1967-1985), Школа у истој згради у Крунској добија и II спрат, тако да од тада до данас један део школе – гудачки и дувачки одсек, и општеобразовни одсек своју наставу још увек одржава у овим просторијама.

Зграда Школе у улици Кнеза Милоша број 23 (1928)

Зграда школе у улици Пролетерских бригада број 8 (1961)

Године 1993. у време проф. Александра Краставчевића као директора (1985-1995), део школе је из просторија у Кнеза Милоша пресељен у нову зграду у Дечанској 6, у којој су рад наставили клавирски, солопевачки и теоријски одсек. Музичка школа Мокрањац тада је први пут добила велику и лепу концертну салу, али је и даље остала размештена на две локације

– у Крунској и у Дечанској улици, као што је и данас.

Године 1974. Школа је обележила 75 година постојања под покровитељством са највишег државног врха, а објављена је и Споменица о раду Школе, прво веће издање које је на једном месту сабрало историјат, развој и све дотадашње резултате у њеном раду.

Директор Школе, Слободан Петровић, на Свечаној академији у сали СКЦ држи реферат: 75 година Музичке школе „Мокрањац„

Значајније промене у организације наставе донео је септембра 1995. нови наставни план и програм. Музичкој школи Мокрањац коју је водила проф. Бранка Радовић (1995-1999), припало је отварање Етномузиколошког одсека (сада преименованог у Одсек за традиционалну музику) са тежиштем на неговању изворног фолклора, а од школске 1997/98 у Школи је отворен и посебан Одсек за камерну музику чиме је камерна музика издвојена из осталих вокално-инструменталних одсека.

За свој изузетно висок ниво рада, као и за највише уметничко-педагошке резултате, Музичка школа Мокрањац је награђивана високим јавним признањима као што су: награда Доситеј Обрадовић (1969), Вукова награда и Орден заслуга за народ са златном звездом поводом 75.годишњице оснивања и рада школе (1974) и Републичка награда 25. мај (1984). Добитници значајних друштвених признања и награда су такође и многи професори и ученици школе.

Крај првих сто година 1999. Школа је дочекала и даље размештена на две локације, али је прослава овог јубилеја протекла у јединственом обележавању њене делатности путем низа значајних манифестација и објављивањем Споменице Првих 100 година која говори о Школи као „институцији плодне и разноврсне, богате и друготрајне активности, која је, по природи ствари, веома окренута ка јавности и истовремено је значајан чинилац њеног музичког Свечана Академија у Народном позоришту септембра 1999.

Откривање бисте Ст. Мокрањца у холу Школе, рад вајара Јована Солдатовића

Промоција Споменице Првих 100 година,С. Петровић, Б. Радовић, Д. Деспић

Обележавање стогодишњег јубилеја Школе протекло је у низу солистичких и камерних наступа ученика, као и концертима са оркестрима Београдске филхармоније, Радио Београда и војске Станислав Бинички, радијским и телевизијским снимањима, интервјуима и написима у штампи.

Период од 2000. до данас, 2017. показује да је Школа и даље у самом врху музичке педагогије у земљи, а њени професори и ученици то непрекидно потврђују успесима на свим пољима – концертима, јавним наступима, снимањима и освајањем великог броја награда на многим домаћим и међународним такмичењима.

У време директора Бодина Старчевића (1999/2000- 2006/07) обновљени су контакти и успостављени нови са многим значајним институцијама музике и културе у земљи и иностранству. Концертна сала је промовисана у концертну Салу Мокрањац отворену за јавне наступе, обликован је циклус концерата под називом Концертна сезона, започела је издавачка делатност објављивањем компакт дискова са наступима ученика и ансамбала школе, основани су Камерни ансамбл Мокрањац (иницијатор проф. Милорад Ђуричић) Камерни хор (проф. Александар Краставчевић), а поред традиционалног Концерта дела домаћих аутора (од 1989.) уведен је и Новогодишњи концерт професора Школе.

Интензивна делатност на унапређењу педагошке улоге и концертне активности школе Мокрањац настављена је током мандата директора Милоша Трајковића (од 2007.). Свечано је обележена стопедесета годишњица рођења оснивача Школе, Стевана Мокрањца, и Школа се придружила и европској прослави годишњице Јозефа Хајдна, организовано је Школско такмичење клавирског одсека, етномузиколошки одсек је, као најстарији одсек те врсте у земљи, пригодно обележио петнаест година постојања већим бројем концерата, основан је Гудачки квартет Мокрањац и отворен је Одсек за гитару. У оквиру обележавања 115 година постојања Школе током школске. 2014/15. године објављен је Летопис музичке школе Мокрањац – 115 година од оснивања.

Године 2016. школа Мокрањац је одликована Сретењским орденом трећег степена за изузетне заслуге у просветној делатности, културном и педагошком раду у области музичке уметности.