Биографија

Стевана Стојановића Мокрањца

 

 

Стеван Стојановић Мокрањац, чије име Школа данас носи, једна је од најзначајнијих музичких личности у Србији с краја XИX и почетка XX века: композитор, хоровођа, педагог, камерни музичар, мелограф на пољу световне и духовне музике, писац студија о фолкорној и духовној грађи и један од оснивача прве музичке школе у Србији – Српске музичке школе.

 

                                                                                       

 

Рођен је 9.1. 1856. у Неготину. Паралелно са основним школовањем, у овом граду стекао је и прва музичка знања свирајући на виолини као самоук. Гимназију је учио у Зајечару и Београду где је добио и солидне основе код приватних учитеља музике К.Реша (за виолину) и А. Цимбрића (за певање).

 

Средином 70-тих година постаје члан Београдског певачког друштва, а по завршетку гимназије 1874. године, под утицајем идеја Светозара Марковића, уписује природно-математички одсек Велике школе у Београду. Међутим, захваљујући Београдском певачком друштву које је подржало његову изразиту склоност према музици добија државну стипендију за студије музике у иностранству и одлази прво у Минхен (где студира композицију код Ј.Рајнбергера, 1879-83). Материјална оскудица и други проблеми онемогућавају му завршетак студија и Мокрањац се враћа у Београд, постаје хоровођа певачког друштва "Корнелије", за који 1883. компонује своју И руковет (у оригиналној верзији само за мушки хор). Године 1884. добија шестомечну стипендију за Рим где приватно учи вокалну полифонију Палестрининог стила код А. Паризотија (Парисотти), а следеће године наставља музичко усавршавање на Конзерваторијуму у Лајпцигу (1885-1887.) – теоретске предмете слуша код С. Јадасона (Јадассохн) и К. Рајнекеа (Реинецке), а дириговање код А. Бродског.

 

Од 1887. Мокрањац је стално везан за Београд, прво као хоровођа Београдског певачког друштва - за које је написао све своје руковети осим прве, и са којим их је извео на многобројним концертним наступима и турнејама по земљи и иностранству у периоду од 1893. до 1911: Дубровник, Црна Гора (Котор, Цетиње), Солун, Скопље, Будимпешта, Турска (Цариград), Бугарска (Софија, Пловдив), Русија (Петроград, Њижни Новгород, Москва, Кијев), Немачка (Берлин, Дрезден, Лајпциг), Сарајево, Сплит, Цетиње, Трст, Ријека, Загреб.

 

Од 1887. до 1900. радио је као наставник певања у Првој београдској гимназији, а од 1901. и у Богословији као учитељ црквеног појања..

 

Оснивач је првог гудачког квартета у Србији - Српског гудачког квартета у којем је свирао другу виолину, поред Фердинанда Мелхера (прва виолина), Стевана Шрама (виола), и Јосифа Свободе (виолончело), а који је активно концертирао од 1889 - 1893.

 

Године 1899, Мокрањац је под окриљем Београдског певачког друштва, заједно са Цветком Манојловићем и Станиславом Биничким, основао прву сталну музичку школу у Београду - Српску музичку школу (данашњу музичку школу „Мокрањац“) у којој је био директор и предавао скоро све теоријске предмете до своје смрти 1914. године.

 

Мелографским радом у области духовне музике бавио се континуирано пуних 15 година (1897 -1912): записао је тзв. београдско црквено појање, редиговао Осмогласник за потребе учења црквеног појања, а остале духовне напеве сакупио у збирци Страно пјеније која је изгубљена за време Првог светског рата.

 

 

                                                                              

                                                                              Мокрањац са супругом

 

Такође, Мокрањац је записивао и сакупљао српске народне мелодије на простору Србије, Македоније (Старе Србије) Косова и Метохије, и оставио за собом око 460 фолклорних записа од којих је сачувана 381 песма. Посебно место у тој делатности припада збирци Народне песме и игре са мелодијама из Левча, објављеној 1902. године која захваљујући предговору постаје прва значајнија научна студија о нашем фолклору.

 

Године 1906. изабран је за дописног члана Српске краљевске академије, а 1911. за дописног члана Француске академије уметности.

 

Био је први председник Удружења српских музичара основаног 1907. године.

 

Исцрпљен радом и многобројним дужностима умро је 29. 9. 1914. у Скопљу где се повлачио са српским народом на почетку Првог светског рата.

 

Стваралаштво Стевана Мокрањца засновано је искључиво на хорској (а capella) музици световног и духовног садржаја, са малобројним инструменталним делима (Пет фуга за гудаче, сценска музика за Ивкову славу) и неколико соло-песама за глас и клавир (баладе Лем едим, Три јунака, и Зимњи дани као последње написано дело).

 

Најзначајније подручје његовог опуса представљају Руковети, хорске рапсодије сачињене од низа народних песама које је Мокрањац уметнички обрадио подвргавајући изворни материјал брижљивој стилизацији у области текста, мелодије, хармоније, облика, хорског става, примењујући разноврсне поступке у раду чија је основна специфичност низање по принципу контраста у карактеру, темпу, фактури ... као у свим цикличним облицима.

 

Мокрањац је написао укупно 15 Руковети у периоду од 1883. до 1909. године, користећи 90 песама разнородног карактера и порекла. Мелодије из Србије, под називом Из моје домовине уврштене су у И, ИИ, ИИИ, ИВ (Мирјано), В, ВИ (Хајдук Вељко), XИИИ руковет, Из Старе Србије у ВИИ, XИ, са Косова у ВИИИ, XИИ руковет, са Охрида у X, из Македоније у XВ, из Црне Горе ИX, из Босне у XИВ. Руковетима су по структури блиски Приморски напјеви са песмама из Далмације који многи сматрају његовом шеснаестом руковети.

 

Од осталих Мокрањчевих дела из области световне музике најзанимљивији је Козар (1904, ф-мол), хорска минијатура, заправо хорски скерцо који обележава највиши домет Мокрањчевог оригиналног стваралаштва у народном духу.

 

Дела духовне музике писана у православној традицији имају подједнак значај у Мокрањчевом сваралаштву и представљају врхунска остварења у овој области: Опело фис-мол, Литургија св. Јована Златоустог, Две песме на Велики петак, Акатист, Тебе Бога хвалим, Три статије на Велику суботу и др.

 

Његове композиције уткане су у културно и музичко наслеђе наше земље и истовремено, незаобилазан су део свакодневне извођачке праксе и инспирација за млађе ствараоце.