ИСТОРИЈАТ ШКОЛЕ

 

 

Музичка школа Мокрањац основана је 21.септембра 1899. године у Београду под називом Српска музичка школа.

 

Она је била прва и једина музичка школа у тадашњој Србији и данас је наша најстарија музичко-педагошка институција, изузетно значајна за развој музичког образовања, васпитања и музичке културе код нас.

 

Оснивач школе било је Београдско певачко друштво, једна од најважнијих институција културе у Србији друге половине XИX века, а за чланове Савета Школе и наставнике изабрани су Стеван Мокрањац, Станислав Бинички и Цветко Манојловић.

 

Први директор Српске музичке школе био је Стеван Стојановић Мокрањац који је ту дужност вршио све до своје смрти 29. 09 1914.године, а наставу је у почетку водило четири наставника: Стеван Мокрањац – теоријски предмети, Станислав Бинички – теоријски предмети и соло-певање, Цветко Манојловић – клавир, Јован Ружичка - виолина, којима су се касније придружили и Јован Зорко, виолина, Емил Сакс, виолина, Вићеслав Рендла, виолончело, контрабас, флаута, Милан Бузина, обоа и кларинет, Петар Коњовић, историја музике и шеф камерног ансамбла, као и бивши ђаци по повратку са студија из иностранства Јелена Докић, клавир, Стеван Христић, Иванка и Милоје Милојевић, Јован Мокрањац...

 

Делатност Школе је током ратних година 1914-1918. скоро замрла. На захтев окупационих власти назив школе био је промењен у Београдска музичка школа, а за директора је после смрти Стевана Мокрањца постављен Петар Крстић.

 

Између два рата Школа је стицала све већи углед, интересовање за музичко школовање у њој било је све веће, као и потреба за јавним музицирањем, тако да су ученици и професори често приређивали концерте који су били врло добро посећени. Назив школе поново је био Српска музичка школа, а уместо Петра Крстића за директора је постављен професор виолине Јован Зорко, који ће ову дужност обављати све до смрти 1942. године.

 

Са порастом броја ученика проширио се и наставнички колегијум професорима инструменталне и теоријске наставе, међу којима су значајна имена били: Коста Манојловић (ангажован 1919), Јосип Славенски (1924), Миховил Логар (1927), Јован Бандур (1931.), Предраг Милошевић (1932.), Љубица Марић (1939.), Светолик Пашћан (1940.), Ћирил Личар (1925), Ружа Винавер (1927.), Олга Михаиловић (1931), Алексеј Бутаков (1937), Божена Бандур, Јела Кршић (1940), Марија Михаиловић (1931) и други.

 

У читавом међуратном периоду професори су, иако у незавидном материјалном положају и неодговарајућим радним условима, били врло присутни у музичком животу Београда као извођачи, композитори и музички писци. Први концерти, прве музичке критике и први музички уџбеници су потекли од професора ове школе.

 

Прва послератна година - 1946. у време директора Алексеја Бутакова, од посебне је важности за Школу јер је тада понела име једног од својих оснивача, а то име носи и данас као Музичка школа Мокрањац.

 

Прослава узимања новог имена била је једна од најзначајнијих манифестација коју је Школа приредила у том послератном периоду, а датум 28. март (1946.) када је Министарство одобрило промену назива, данас се слави као Дан Школе.

 

Ипак, највећи проблем Школе био је њен неодговарајући смештај и читава плејада директора, еминентних музичких личности, успела је само делимично да се приближи решењу овог проблема после рата, током 60-тих година. Године 1961.у време директорског мандата проф. Божене Бандур, Школа добија проширење од неколико просторија у приземљу Дома ученица у Пролетерских бригада бр. 8 (Крунска) и почиње да ради у две зграде (поред просторија у Кнеза Милоша 21), што се неће показати као добро решење по укупан квалитет наставе, али је са собом донело могућност комплетирања гудачког и дувачког одсека. У том периоду концертна активност је била веома разграната, инсистирало се на раду ансамбала – хора и оркестра који такође активно наступају.

 

Године 1967. када је директор био проф. Слободан Петровић, Школа у истој згради у Крунској добија и ИИ спрат, тако да од тада до данас један део школе – гудачки и дувачки одсек, и општеобразовни одсек своју наставу још увек одржава у овим просторијама. Године 1993. у време проф. Александра Краставчевића као директора, део школе је из зграда у Пролетерских бригада 8 (Крунска) и Кнеза Милоша пресељен у нову зграду у Дечанској 6 где су премештени клавирски, солопевачки и теоријски одсек. Музичка школа Мокрањац тада је пви пут добила велику и лепу концертну салу.

 

Године 1974. Школа је обележила 75 година постојања под покровитељством са највишег државног врха, а објављена је и Споменица о раду Школе, прво веће издање које је на једном месту сабрало историјат, развој и све дотадашње резултате у њеном раду.

 

Значајније промене у организације наставе донео је септембра 1995. нови наставни план и програм. Музичкој школи Мокрањац коју је водила проф. Бранка Радовић, припало је отварање Етномузиколошког одсека са тежиштем на неговању изворног фолклора, а од школске 1997/98 у Школи је отворен и посебан Одсек за камерну музику чиме је камерна музика издвојена из осталих вокално-инструменталних одсека.

 

Крај првих сто година 1999. Школа је дочекала и даље размештена на две локације, али је прослава овог јубилеја протекла у јединственом обележавању њене делатности путем низа значајних манифестација и објављивањем Споменице Првих 100 година која говори о Школи као "институцији плодне и разноврсне, богате и друготрајне активности, која је, по природи ствари, веома окренута ка јавности и истовремено је значајан чинилац њеног музичког живота".

 

Развијајући се заједно са средином из које је поникла, Школа је дала огроман допринос општој култури земље. Иако одавно више није усамљена, Музичка школа МОКРАЊАЦ је и даље у самом врху музичке педагогије у земљи, а њени професори и ученици то потврђују својим успесима - концертима, јавним наступима, снимањима и освајањем великог броја награда на многим домаћим и међународним такмичењима.

 

За свој изузетно висок ниво рада, као и за највише уметничко-педагошке резултате, Музичка школа Мокрањац је награђена високим јавним признањима као што су: награда Доситеј Обрадовић (1969), Вукова награда и Орден заслуга за народ са златном звездом поводом 75.годишњице оснивања и рада школе (1974) и Републичка награда 25. мај (1984). Добитници значајних друштвених признања и награда су такође и многи професори и ученици школе.

 

 

                                                                                         

                                                                                           Наставничко веће Београдске музичке школе